patience brings roses

Oh, let's go back to the start

03.05.2018.

~

Kako stigoh kući za konce se držim sa svim svojim rutinama i navikama.
Trenirala nisam ni naopako, u bilo kojem vidu, ni ples od sat vremena čak. Biće veselo kad se vratim teretani sljedeće semice. Ali iskreno jedva čekam, fali mi trening.
O jutarnjoj rutini da ne pričam. Inače imam običaj da onako u miru uz kafu i doručak na neki način meditiram.. slušam i gledam videe o razmišljanju, širim vidike, ya know.. pripremam se psihički za super kul dan.
Ovdje me mama haman svako jutro u žurbi nekoj probudila, pa i tu kafu s nogu popijem jadna.. al' haj šta'š, evo živim i dalje, hvala Bogu.
Nemam pojma šta se dešava na fakultetu. Predavanja su danas počela, al' ja nisam htjela samo zbog toga da se vraćam, pošto petkom nemam ništa svakako. Imam milion obaveza što se toga tiče, ali stići ću sve akoBogda, samo dok razradim super plan, pošto trenutno ne znam ni odakle da počnem bez toga.
Kad sam stalno okružena ljudima, shvatim koliko mi znači ono vrijeme što provedem sama sa sobom. Ne da mi neko smeta, nego jednostavno sam takva ličnost da moram malo biti sama među četiri zida da bih sabrala misli i funkcionisala normalno. Kod kuće je to skoro nemoguća misija, ali izdržaću, nisam kući svaki dan.
Jedva čekam ljeto. Da ne bude zabune i proljeće je i više nego savršeno, samo što je puno obaveza i svega. Ja čekam kraj predavanja, ispita i cijele te ludnice. Da se vratim u rodni kraj i zapravo ostanem duže od nekoliko dana u kojima ništa ne stignem. Hoću da idem na kupanje, da hodam bezbrižno. Hoću da budem slobodna k'o ptica na grani! Još samo maaaaalo i tu smo!
Hoću i da gledam najljepše oči i usne na svijetu, svaki dan. Hoću da vidim kako odrastaju, sazrijevaju i shvataju sve ono što čekam da shvate. Da ih volim iz daljine, ako drugačije ne ide. Samo da ih gledam sretne i bezbrižne, sve drugo je manje bitno.